„Коштана“ Борисава Станковића

Најпознатија драма Борисава Станковића, нема сумње, јесте „Коштана“. Чувени српски реалистички писац објавио ју је 1902. године у „Српском књижевноом гласнику“. У овом делу осликао је живот и обичаје старог Врања, а сви ликови доследно говоре језиком (дијалекатски варијитетом) типичним за ову варош.

До данас, ова драма није изгубила на актуелности, па је неретко на репертоарима позоришта, а публика је радо гледа, док се мелодије „Коштане“ певају и свирају и ван позоришних сала. Глумице сматрају изузетном чашћу и привилегијом могућност да заиграју у улози младе ватрене Коштане.

Овде се налази снимак представе Српског народног позоришта из Новог Сада:

САРАДЊА СА БИБЛИОТЕКОМ „БОРИСЛАВ ПЕКИЋ“

Школске 2011/2012. године сарађивала сам са госпођом Олгом Марјановић, ауторком изложбе о Бориславу Пекићу. О овом нашем изузетном писцу, у ствари, знамо јако мало, а врло симболично је заступљен и у наставном плану и програму, тако да је један овакав врсни познавалац живота и дела Борислава Пекића, као што је Олга Марјановић, била права ризница знања. Да би савременим ђацима читава прича била још занимљивија, изложба је дигитализована па је све оно о чему је госпођа Олга причала било праћено звуком  и сликом, што је представљало посебан угођај.

Овакав час био је још једна промена и искорак у односу на стандардни час – нови предавач, нова енергија и видео пројекцијом, која је сама по себи веома блиска данашњим ђацима.

http://www.borislavpekic.com/2007/04/izloba-o-borislavu-pekiu.html

УПОТРЕБА ЕЛЕМЕНАТА ПСИХОДРАМЕ У АНАЛИЗИ КЊИЖЕВНИХ ЈУНАКА

Часови српског језика и књижевности су међу најзаступљенијима у свакој школи, па уколико професори желе да остану занимљиви и одрже пажњу ученика, морају стално да смишљају нове и креативне приступе обрадама наставних јединица.

Пре неколико година са ђацима сам гледала представу „Делиријум тременс“ у Београдском драмском позоришту која се бави лечењем психодрамом. Одмах сам се заинтересовала да детаљније проучим сам поступак и почела да размишљам о његовој применљивости на часовима књижевности.

Ученици су добили задатак да док читају лектиру изаберу једног лика кога ће детаљно проучити и касније га на часовима обраде представити остатку одељења, али кроз „ЈА“ форму, причајући о њему као да су то они сами. Остали је требало да их пажљиво слушају и постављају им питања у вези са неким њиховим реакцијама и поступцима у самом књижевном делу.

Резултати су били запањујући. Скоро сви су одмах и у потпуности улазили у улоге, заступали ставове и принципе који су тачно својствени тим ликовима, а не и њима самима. Нико никад није направио грешку у полу (кад мушкарац глуми жену и обрнуто) што говори о томе да је уживљавање било потпуно. Некада су само имали потребу да се на крају оправдају да се не слажу се оним што њихов лик чини, али док одговарају на питања врло озбиљно бране ставове својих јунака.

Овакви часови су се показали изузетно динамични и креативни и дешавало се да се ангажују неки ученици који нису толико активни на осталим часовима. Често траже да такав поступак поновимо, али професор опет треба да води рачуна о томе која дела су прикладна за такву врсту анализе, а и да се учесталошћу не дође до монотоније.